Na poligonu borbe za ljudske duše

Veruje da ako je čovek prožet duhom i sve posmatra kroz duhovnu prizmu, onda se i fizička ljubav doživljava kao nešto uzvišeno. Po njemu, duh u svakom stvaranju prethodi materiji,

obliku, pa i u umetnosti kroz nadahnuće. "Telesna lepota se vidi kao odraz duhovne lepote i harmonije, koja postoji u nekom idealnom svetu. Kako kaže jedan istočnjački mudrac, sa kojim sam imao sreće pre dvadesetak godina da se dopisujem: za čoveka koji ima duboko osećanje svetosti sve izgleda sveto, i za njega nema ničega što nije sveto pod suncem", govori nam Andrej Tišma, dok pričamo o umetnosti, religiji i ljubavi koja nije u Svetom pismu i lepim veštinama. Pre nego smo raskopčali divan, pitali smo ga kako da ga potpišemo, kao umetnika, pisca, pesnika, kritičara, aktivistu, performera…?
- Skoro sve ste nabrojali, osim što treba dodati ili naglasiti da sam internet umetnik, video umetnik i muzičar, teoretičar veb-arta, kustos, i član redakcije onlajn “Artmagazina”.
Nedavno ste dobili nagradu "Porodica bistrih potoka", imaju li gladni građani Srbije motiv da se bave ekologijom, ili je siromaštvo idealna amnestija? 
- Gledanje u sunce, sangejzing, koje ima sve više sledbenika, jeste spona koja spaja gladne i ekologe, jer će gladne nahraniti, a ekolozima potvrditi veru u neiscrpne i čiste izvore energije čije korišćenje ne zagađuje prirodu. „Porodica“ je uspela prvih deset godina postojanja da opstane bez upotrebe novca, što je dokaz da se može biti srećan i dobiti sve što je potrebno usred prirode. Oni nude lek za našu bolesnu civilizaciju otklanjajući dubinske uzroke, a ne površinske posledice.
Da li ste se nekada upoznali osobu s društvene margine koja je prepoznala vaše širenje pozitivne energije i ugradila poneku ciglu u vašu "Kulu anđela"?
- Ljudi sa margine su senzibilniji za iskrene i životne stvari u umetnosti, kojima sam uvek težio da se bavim. Formalna istraživanja i dokazivanja pojedinih teorija kroz umetničku praksu zabava su za intelektualnu elitu, odnosno za mentalne bildere.
Nju niste slučajno postavili na mestu nekadašnje Jermenske crkve...?
- Želeo sam neposredno da ukažem na to da se fizičke građevine mogu uništiti, ali duhovne nikada. Stoga sam se upustio u gradnju te duhovne tvorevine, kule dobrih želja i lepih iskustava u životu, mom i drugih, i osećam da ta kula i dalje čvrsto stoji i zrači, i što je najvažnije nedodirljiva je, pa dakle i neuništiva. Može se samo doživeti čulom za ljubav i dobrotu. To čulo bi trebalo da razvijamo što više.
Godina knjige i reči nije nas opismenila, dekada Roma nije popravila njihov položaj... Ima li smisla ta institucionalizacija vremena?
- Te parole za jednu ili više sezona, kao nekada zacrtane socijalističke petoljetke, ne mogu promeniti ništa, potrebno je pre svega dobro porodično vaspitanje, dozvoliti da se porodica oformi i funkcioniše na normalan način, da se stekne kućno vaspitanje i poštovanje prema bližnjima. To je osnova svake kulture. U ovom svetu brze hrane, brzog seksa i brzog bogaćenja to naravno ne može da se ostvari.
Kako doživljavate svojervstan paradoks: bez spektakla je nemoguće efikasno se boriti protiv kulture spektakla?
- Klin se klinom izbija. Da bi uopšte obratili pažnju na tebe danas moraš da praviš spektakl, jer ljudi su sve više autistični, ili poluautistični. E sad, kada si taj spektakl zamesio onda tu ubacuješ one svoje subverzivne ideje koje inače niko ne bi ni primetio. Spektakl nudi lažne vrednosti, lažnu sreću, zadovoljstvo, to je naduvani šareni balon koji je u stvari prazan, i samo treba prineti čiodu i sve ubrzo dolazi na svoju realnu meru.
Najštetniji izdanak tog društva je...? 
- Ne znam odakle pre da počnem: od televizije sa gotovo režiranim vestima, zaglupljujućih i lažnih reklama, atraktivno dizajniranih ali uglavnom otrovnih prehrambenih proizvoda, izazvanih epidemija i kontravakcina, poigravanja sa klimatskim promenama, do sveprisutnog i beskrajnog rata protiv terorizma.
Opišite nam odnos građanskog stanja svesti i savesti u današnjoj Srbiji?
- Pošto živimo u globalnom selu zahvaljujući televiziji i internetu to stanje je posvuda slično. Forsira se ono: uzmi od života što više, gazi preko drugih do svoga cilja, cilj opravdava sredstva. Ti principi se usađuju mladima još od ranih dana, taj duh takmičenja gde su dozvoljeni i fauli i obmane. To se onda prenosi i na društvene odnose, institucije, vlast. Običan mali čovek je tu uvek žrtva.
Kada bi Srbija imala "art pečat", kako bi izgledao ?
- Dosta su se Srbijom poslednjih decenija bavili razni uticajni svetski moćnici, prekrajali je i dokrajali, i čini mi se da joj još nisu sasvim odredili meru, pa ne bih i ja tome još nešto da dodajem. Žao mi je ove bogate zemlje i pametnog naroda. Ali verujem da će izdržati.
Vaše poruke nagone na angažman, može li on pronaći svoj put bez kritične mase koja se s njim identifikovala? 
- Na angažman nagoni situacija. Voleo bih najviše da sve bude idealno, život miran, ljudi zadovoljni i raspoloženi. Tada ne bih stvarao umetnost. Možda bih se bavio dizajnom parkova, dečjih igrališta, omladinskih klubova. Da taj život ljudima još ulepšam.
Moja angažovana umetnost ima za cilj da ljude probudi iz letargije, koja opet nije slučajna, nego se planirano implantira u društvo, a umetnost iako ne može da menja svet, može da menja svest, i tu je taj poligon borbe za ljudske duše. Najčešće je potreban šok da bi se neko trgao, otreznio, rasanio.
Pitam, jer mislim da ste sjajan general, ali bez trupa...?
- Zadovoljan sam krugom svojih poštovalaca, imam ih više u drugim zemljama nego ovde, dobijam stalno pozive na učešće u raznim projektima, izložbama, diskusijama, simpozijumima, festivalima. Spremam nekoliko samostalnih izložbi po pozivu. Sve to danas ide brže preko Interneta, i ja priznajem gotovo sam se preselio tamo. Provodim oko osam sati dnevno na Internetu i to me u potpunosti ispunjava. Kako reče jedan beogradski kritičar o meni, ja kao virtuelni nomad sedeći u svojoj sobi krstarim i komuniciram sa celim svetom. I obrnuto, čitav svet se sliva kroz monitor u moje polje umetničke percepcije. Tako i nastaju moji radovi, u toj interakciji. Sve te hiljade posetilaca mojih sajtova su “potencijalne trupe”.
Da li ste se ikada osetili naivnim, možda prevarenim na konto ličnog idealizma?
- Stvari u koje verujem nisu me izneverile, ljudi ponekad jesu. Ali razočaranje u ljude nije ništa neobično. To je samo odraz ljudske nesavršenosti sa kojom treba računati.
Postoji li nevidljiva granica naivnosti preko koje umetnost ne sme da pređe, ili je i to dozvoljeno zarad istinske lepote?
- Ja sam veliki ljubitelj naivne umetnosti, čak sam se jedno vreme, nakon završene slikarske akademije, trudio da slikam na taj način, da odbacim sve ono što sam naučio u visokoj školi. Bila mi je potrebna ta sirovost, neposrednost i iskrenost. Onda sam prešao na fotografiju koja sadrži tu neposrednost i magiju na ivici realnog i irealnog, a deluje uvek ubedljivije nego naslikano.
Stičem utisak da je naš narod žedan suza, onih koje okrepljuju, te da se plače "po službenoj dužnosti"...?
- “Suze i kiša” kakao je pevao Demis Rusos, ili “Dok suze teku” veliki hit Stounsa, suze su uvek efektne i delotvorne, izazivaju primarne emocije. Ali kažu da je smeh jako zdrav, treba se bar dvadeset minuta dnevno smejati. Svaki mišić se pokreće i organizam se pročišćava. Ali sve ređe nam puštaju reprize Čaplina, Čkalje i Nadrealista.
Opišite nam poslednji lep san, ukoliko nije previše ličan? 
- Bilo je nešto u vezi sa našom mačkom, kako je mazim. Inače sanjam lepe snove i u boji, ali ih čim ustanem zaboravim.

Igor Mihaljević

Deda mraz se opekao na deterdžent

Prethodni gost intervjua nedelje novinar Bora Otić pitao je na neviđeno Andreja Tišmu kako se osećao i ko mu je bio kriv kada mu Deda mraz nije ispunio želju?
- Kada sam bio sasvim mali, živeli smo skoro sirotinjski, u iznajmljenoj dvorišnoj sobi, sa lavorom umesto lavaboa. Za Novu godinu sam dobio neke svoje stare igračke, samo oprane. Ja sam to odmah primetio, požalio se roditeljima i bio toliko tužan da se to nikada više nije ponovilo.